Dobili smo poziv od Miroslava Pecarskog, nekadašnjeg kikindskog košarkaša da idemo na Zlatibor. Tom pozivu smo se svi obradovali jer prošle godine zbog korona virusa nismo mogli nigde da putujemo. Do Zlatibora smo putovali autobusom. Put nije tako dugo trajao jer smo išli autoputem „ Miloš veliki“. Kroz prozor autobusa smo gledali prirodne lepote Srbije.
Kad smo stigli na Zlatibor nismo mogli da prepoznamo Zlatibor koji smo ostavili pretprošle godine. Na trgu više nema stepenica koje su bile prepreka za osobe u invalidskim kolicima. Zlatiborski trg je pun raznobojnih pločica koje deluju kao mozaik. Noću ceo zlatiborski trg svetli. Od jezera na trgu su napravili pokretnu binu.
Na Zlatiboru smo skoro svakog prepodneva imali radionice koje radimo i kad smo u „Našoj kući“. Radionica koja mi se najviše dopala je pravljenje drveća od otisaka naših šaka. Šesnaestog juna smo išli na novotvorenu gondolu, kojom smo stigli do Tornika.
Dok smo išli prema Torniku videli smo zlatiborska jezera. Priroda i pogled iz gondole sa 513m nadmorske visine na nju su nezaboravni. Osamnaestog juna smo povodom rođendana našeg druga Zoltana Gabora išli u Dino-park.
Milan Selak
